недеља, 07. децембар 2014.

ОСМИ СМРТНИ ГРЕХ (други део)


...
- Блато је живот – уметну се Бхава. – Буда каже: Живот је прљав. Осамљен се крећи, као носорог.

- Блато је пали свет – исправи га игуман. – Прихвата га љубав да би га преобразила. Филозофија хришћанства се темељи на личној љубави, док неке друге...

Бхава прихвати изазов: - Хришћанство своје изворе има у азијским религијама и тамо ће се једном вратити. Свето Тројство, зар то није остатак паганства? Хришћанство је сан. Објавило се у сну владара, реализовало у визијама. Живот је друго. Он тражи поништавање појавног “ја” да би се живело истинским бићем, а не у сну или визијама. 

Петар се окрете ка камерама: - Хришћанство је дало моралне норме. Али оне се могу потпуно остварити једино ако се “прочисте” кроз развој друштва, демократске процесе и комуникацију. Иначе, постају догме. Зато је неопходно “самоограничење” – да се искључивост религија замени толеранцијом. А то значи да религије треба ограничити умом и друштвеним односима.

Игуман Сава одмах одговори, размахнувши бројаницама: - Атомска бомба је производ ума. Биотехнологија у којој човек производи себе – такође. Науку је неопходно ограничити моралним нормама које даје религија.

- Западни свет је – проговори Бхава и очи камера се уперише на њега - пун великих система који себе намећу као једине: римско царство, хришћанство, крсташки ратови и инквизиције, победници у светским ратовима, нови свет профитне глобализације. Али увек једно. Зашто само једно? Зар то није ограничавање могућности целе цивилизације? Кажете: толеранција, ограничење свешћу... Како освестити све различите, често супротне, самодовољне или искључиве друштвене системе једне цивилизације?

Петар жустро рашири руке: - Тако што ћемо ширити поља у којима се допуњујемо, а не јахати на разликама. Неверица у друге призива једноумље. Тек када се уздигнемо изнад наметнутог, спашћемо се осмог смртног греха.

- Осми... смртни грех? – упита отац Сава зачуђено.

- Да, по Борхесу. Велики аргентински писац је признао при крају живота: «Начинио сам највећи грех – нисам био срећан у животу.»

Игуман Сава резигнирано одговори: - Бити срећан, шта то значи? Заробљени смо фасцинацијама па не видимо суштину, оно узвишено и трајно. Наше реално постојање не препознаје дубљу духовност.

Петар махну водитељу и сачека да се камере окрену ка њему.

- Не познајемо још ни оно што називамо «реално постојање». Знамо за три димензије, познато нам је и време, недавно смо открили још шест мини-димензија сабијених у свету атома... Како оне делују, колико их заиста има, шта ћемо још открити... Томе додајте и случајност. Она се не сме заборавити; онај мали, несташни атом је увек негде близу нас...

Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар