недеља, 09. јул 2017.

МАЛО, МИРНО И СПОКОЈНО МЕСТО

          
          То место је било лепо на посебан начин. На обали мора, а скрајнуто; нема друма, струје, воде. Увече само један фењер, жива мала ватра и тихи, једнолични шум мора. Нема оне класичне, удобне лепоте – зграда, водовод, струја. Разумеш? Ноћ, дрвена викендица и тишина, чује се само како море дише.
          Увече, уз ватру, разговара се са пријатељима, пијуцка шта се има а увек нешто има, пржи се месо на жару. А са стране гори један фењер. Само један, разумеш? Мало, мирно и спокојно место.
          Онда је дошла нова власт, па нова држава, нови ихај порези и морао сам све да напустим. Продао сам за ситне паре, дај шта даш.
          Као да сам откинуо парче себе. Нема више те лепоте.
          Прошле су године и недавно одем да видим шта је сада тамо. Ако може, да га откупим, да вратим макар део оног мира и спокоја.
          Кад тамо, на месту моје викендице – куглана! Бљеште светлости, зује аутомобили, гужва на паркингу, трескају кугле, трешти музика, чак и море нешто гунђа и пени се.


          Све су ми отели, разумеш? И то троструко: и имање, и спокој, чак и сећања. Сада, када на то помислим, прво видим куглану и трескање кугли. Да ли је заиста  постојало то мало, мирно и спокојно место? Или сам само сањао? Разумеш? Шта ти кажеш, шта је то било: отимање или сан?


          Миливој Анђелковић
                         www.amika.rs

субота, 28. мај 2016.

НЕШТО СВЕТЛО НА ТЕРАСИ

Бледа светлост на тераси је заискрила као новогодишња прскалица.
То није одраз фарова, помислио је.
Усред слабог сјаја помаљале су се неке контуре. Покретне у прозирној астралној светлости све су више подсећале на...



Немогуће. Уображавам!

Скренуо је поглед и поново погледао.
Са друге стране стакла гледало га је прозрачно лице издужених црта и крупних, црних очију.

Гледали су се, очи у очи.
Човек и...

Најзад се догодило! – помислио је.
Зашто баш код мене?
Само нас стакло дели.
Да отворим врата? Или да се не мичем?
Или да побегнем?

Очи непознатог су емитовале црни сјај који је осећао на себи, у дубини мозга. Он ме прозире и чита, мислио је. Истражује ме, рудари, копа по мени...

Непознати је подигао пипак без прстију. Или је то рукавица?
Разбиће стакло! Не, он ме поздравља.

И он је подигао руку и замахао прстима. Црне, дубоке очи су се усмериле на његове прсте.

Први контакт, сетио се. Шта треба радити?
Показати пријатељство? Знање? Борбеност, да нисмо шоње? Осмехнути се?
Да, осмех пријатељства. То треба.

Непознати се трже и свих осам пипака испружи испред себе.

Осмехнуо сам се и показао зубе, разумео је.

Он стисну усне и стави руку преко њих.
Непознати сложи пипке поред себе.

То је то! – обрадовао се. Први контакт је успостављен.
Пријатељство. Добре намере. А сада... Шта?
Показати знање људске расе?

Он показа књиге на полицама и први пут их виде туђим очима: разнобојне кутије непознатог садржаја.

Извуче по неколико књига из сваке полице и поређа их по столу.
То је то, мислио је. Разноврсност људског знања и интересовања. Моћ расе.

Свемирац се загледа у кваку и врата терасе се отворише. Он улебде унутра, лак и нечујан као дух. Приђе столу и загледа се у књиге. Одабра једну, отвори је, преврте неколико страница, климну главом као да је нашао оно што тражи. Подиже пипак ка њему и са књигом одлебде на терасу.

Нашао је оно што је тражио и захвалио се, помислио је.

На тераси бљесну светлост и утрну у полумрак предграђа.

Чекао је, али се ништа више није догађало. Напољу се ноћ згушњавала, а преко неба је одмицала једна залутала звезда.

Отишао је до стола и загледао се у књиге. Једна је недостајала, али која, из које области?

Ако је угледате, значи да свемирац није то однео. Али нешто јесте? ШТА, из које области?

-          Филозофија?
-          Математика?
-          Анатомскиатлас?
-          Фантастика?
-          Географскиатлас?


Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/

недеља, 21. фебруар 2016.

ВАШ МАЛИ КУЋНИ ДУХ

Дани су наши као сенкe
(запис на латинском језику у главном дворишту Сорбоне)



У скривеним кутевима сваке куће крије се мали кућни дух. Надам се да сте га већ приметили и да са њим одржавате добре односе: он тражи мало пажње али вам, временом, све више пружа. 


Бави се стварима које сте ви одбацили или већ заборавили и тако одржава везу између вас и ваше прошлости. 

И док године пролазе а ви мењате интересовања, планове и навике, он има све више посла и све чешћу потребу да вам се јави.


Најзад, једног дана после неизвесног броја година, одједном схватите да је оно велико, споро и незграпно што дрема у фотељи, буљи у телевизор и понекад грозничаво покушава да понешто уради, само ваша фарсична приказа а да сте се ви, у ствари, преселили у угао и да најзад спокојно посматрате себе и овај свет из свог скровитог кутка.


Миливој Анђелковић

четвртак, 22. јануар 2015.

ЖЕРАВИЦА НА ДЛАНУ



После Другог великог рата у брдима Дробњака живео је деда, надалеко познат као шерет и песник десетерачких стихова које је народ радо памтио. До скора се рецитовала једна његова песма коју је свако знао и због које деда доспео у затвор.

Наиме, када је деди умро ђогат он је саставио подужу песму – ругалицу којом је виђеним људима и комшијама завештао делове коњског трупа. Песма је била врло груба, безобразна, права брђанска. Песма се свиде народу, поготову што исмева виђене, па се прочује и ван Дробњака.

То се властима не свиде и деду стражарно споведу у месни затвор.

Чим се деда обрео у затвору он позове чуваре и закле се славом, свим свецима и самим Богом да ће све њих - чуваре турити у нову песму – ругалицу коју ће сви знати и по којој ће их упамтити.

Чувари се састану и одлуче да деду пусте из затвора да би се спасли беде, да не буду упамћени по ругалици. И помогну му да побегне, и тек кад су морали пријаве да више није у затвору јер „жеравицу никако не мож` држат` на длану“.

По исечку из „Књижевних новина“ из 1977. године непознатог аутора приредио

Миливој Анђелковић 

недеља, 07. децембар 2014.

ОСМИ СМРТНИ ГРЕХ (други део)


...
- Блато је живот – уметну се Бхава. – Буда каже: Живот је прљав. Осамљен се крећи, као носорог.

- Блато је пали свет – исправи га игуман. – Прихвата га љубав да би га преобразила. Филозофија хришћанства се темељи на личној љубави, док неке друге...

Бхава прихвати изазов: - Хришћанство своје изворе има у азијским религијама и тамо ће се једном вратити. Свето Тројство, зар то није остатак паганства? Хришћанство је сан. Објавило се у сну владара, реализовало у визијама. Живот је друго. Он тражи поништавање појавног “ја” да би се живело истинским бићем, а не у сну или визијама. 

Петар се окрете ка камерама: - Хришћанство је дало моралне норме. Али оне се могу потпуно остварити једино ако се “прочисте” кроз развој друштва, демократске процесе и комуникацију. Иначе, постају догме. Зато је неопходно “самоограничење” – да се искључивост религија замени толеранцијом. А то значи да религије треба ограничити умом и друштвеним односима.

Игуман Сава одмах одговори, размахнувши бројаницама: - Атомска бомба је производ ума. Биотехнологија у којој човек производи себе – такође. Науку је неопходно ограничити моралним нормама које даје религија.

- Западни свет је – проговори Бхава и очи камера се уперише на њега - пун великих система који себе намећу као једине: римско царство, хришћанство, крсташки ратови и инквизиције, победници у светским ратовима, нови свет профитне глобализације. Али увек једно. Зашто само једно? Зар то није ограничавање могућности целе цивилизације? Кажете: толеранција, ограничење свешћу... Како освестити све различите, често супротне, самодовољне или искључиве друштвене системе једне цивилизације?

Петар жустро рашири руке: - Тако што ћемо ширити поља у којима се допуњујемо, а не јахати на разликама. Неверица у друге призива једноумље. Тек када се уздигнемо изнад наметнутог, спашћемо се осмог смртног греха.

- Осми... смртни грех? – упита отац Сава зачуђено.

- Да, по Борхесу. Велики аргентински писац је признао при крају живота: «Начинио сам највећи грех – нисам био срећан у животу.»

Игуман Сава резигнирано одговори: - Бити срећан, шта то значи? Заробљени смо фасцинацијама па не видимо суштину, оно узвишено и трајно. Наше реално постојање не препознаје дубљу духовност.

Петар махну водитељу и сачека да се камере окрену ка њему.

- Не познајемо још ни оно што називамо «реално постојање». Знамо за три димензије, познато нам је и време, недавно смо открили још шест мини-димензија сабијених у свету атома... Како оне делују, колико их заиста има, шта ћемо још открити... Томе додајте и случајност. Она се не сме заборавити; онај мали, несташни атом је увек негде близу нас...

Миливој Анђелковић

субота, 06. децембар 2014.

БОГ И НЕСТАШНИ АТОМ (први део)



...

- Хомер и остали – примети Петар - кажу да се богови поигравају са нашим животима и судбинама. Данашњи физичари проналазе несташне атоме који су још у време Великог праска скренули са путање и свет је постао непредвидљив. Зар то није суштински исто: поигравање је непредвидљивост, непредвидљивост је поигравање.



  


Игуман Сава се тешко окрете ка Петру: – Увек када је нека катастрофа или велика несрећа, људи похрле у цркве. Одговор им не даје несташни атом ни наука и научници већ вера и црква. Велике револуционарне промене нису донеле добро – ни револуција у Француској ни потом у Евопи, ни бољшевичка револуција у Русији и деловима Европе – увек су их пратили јахачи апокалипсе: насиље, убиства, пљачке, велико проливање крви. Христос, Богочовек и Месија је алфа и омега, почетак и крај људске историје и оваплоћење свих божанских порука.

Петар жустро приговори: - Наука је увек, па и сада, најмлађа и најстарија, она се непрекидно обнавља...

Игуман Сава одмахну руком: - Наука једну заблуду замењује другом, једног бога другим. Она је увек у праву јер верује у новооткривено. Она је маркетинг нових сазнања, а црква, она је знање. Наука је дете које учи да хода, а црква човек коме је сваки корак добро познат.

Петар климну главом: - Добро речено, оче. Али каква је наука цркве? Није ли то илузија барона Минхаузена? Она када је веровао да ће сам себе извући из блата тако што ће се вући за перчин? Жеља и воља нису довољне. Жеља је сан, воља је метафизика. А блато је... реално...

Из приповетке “Миленијум пред камерама”

Миливој Анђелковић

четвртак, 13. новембар 2014.

НАЈВАЖНИЈЕ ЉУДСКО ОСЕЋАЊЕ И ЊЕНА ДРУЖБЕНИЦА



На почетку света, док су први људи гледали себе и свет са чуђењем, људска осећања и особине још нису биле раздељене. Седеле су заједно, загледале људе и почеле да се свађају која ће коме припасти. 

-          То ћу ја одлучити – самоуверено је изјавила Победа. – Ја сам најважнија...
-          А ја? – упита Успех.
-          Мене си заборавила – љутну се Срећа.
-          А мене нико ни не помиње – изјави Лудост. – Мада само ја знам шта је све ово...

-          Шта ти знаш? – зачудише се сва осећања и особине.
-          Знам да је све ово велика игра. И да зато кроз игру треба да изаберемо најважнију.
-          Како – кроз игру?
-          Овако: ја ћу да жмурим а ви се сакријте. Кога последњег нађем, тај је најважнији.
      
Осећања и особине одмах пристадоше, свака је мислила да ће се лако сакрити од Лудости.
- Један, два, три... девет, десет! Полазим! – избројала је Лудост.  

Одмах је пронашла Лењост која се сакрила иза првог већег камена.
Веру је видела на небу, Успех на врху дрвета и Завист у његовој сенци. Великодушност је сва добра места уступила другима и остала на друму. Лепоту је видела у кристално чистом језеру, а Срамежљивост како  провирује кроз пукотине шупљег дрвета. Таленат је шушкао међу златним класима жита, а Тескоба се видела у ниском жбуњу осушеном на сунцу. Слободу је нашла у даху ветра а Себичност у највећој пећини. Победа се сакрила на врху брда, а Успех одмах до ње. Лаж је видела на крају дуге, а Пожуду и Страст чула у кратеру вулкана. Заборав је заборавио да се сакрије, а Сумња је врлудала около јер није могла да се одлучи које је скровиште најбоље...


Остала је још само Љубав, нигде је није било. Лудост је све поново претражила, остао је још само ружичњак са великим и лепим латицама. Лудост је узела велику грану и љутито ударала па ружама:
- Излази, ако си ту!  
 
Зачуо се болан крик и појавила се Љубав држећи руке на очима: ружино трње их је озбиљно повредило тако да је била слепа.  

Лудост
се освести, заплака и поче да моли Љубав да јој опрости.  
- И да ти опростим, шта то вреди кад више не могу да живим сама?
- Остаћу заувек уз тебе и помагаћу ти – обећа Лудост - само ми опрости... .

 

 Тако је Љубав постала најважније људско осећање, али је остала слепа, па је Лудост прати увек и свуда...

Текст непознатог аутора прерадио
Миливој Анђелковић
        http://www.amika.rs/
        amika@verat.net