недеља, 07. децембар 2014.

ОСМИ СМРТНИ ГРЕХ (други део)


...
- Блато је живот – уметну се Бхава. – Буда каже: Живот је прљав. Осамљен се крећи, као носорог.

- Блато је пали свет – исправи га игуман. – Прихвата га љубав да би га преобразила. Филозофија хришћанства се темељи на личној љубави, док неке друге...

Бхава прихвати изазов: - Хришћанство своје изворе има у азијским религијама и тамо ће се једном вратити. Свето Тројство, зар то није остатак паганства? Хришћанство је сан. Објавило се у сну владара, реализовало у визијама. Живот је друго. Он тражи поништавање појавног “ја” да би се живело истинским бићем, а не у сну или визијама. 

Петар се окрете ка камерама: - Хришћанство је дало моралне норме. Али оне се могу потпуно остварити једино ако се “прочисте” кроз развој друштва, демократске процесе и комуникацију. Иначе, постају догме. Зато је неопходно “самоограничење” – да се искључивост религија замени толеранцијом. А то значи да религије треба ограничити умом и друштвеним односима.

Игуман Сава одмах одговори, размахнувши бројаницама: - Атомска бомба је производ ума. Биотехнологија у којој човек производи себе – такође. Науку је неопходно ограничити моралним нормама које даје религија.

- Западни свет је – проговори Бхава и очи камера се уперише на њега - пун великих система који себе намећу као једине: римско царство, хришћанство, крсташки ратови и инквизиције, победници у светским ратовима, нови свет профитне глобализације. Али увек једно. Зашто само једно? Зар то није ограничавање могућности целе цивилизације? Кажете: толеранција, ограничење свешћу... Како освестити све различите, често супротне, самодовољне или искључиве друштвене системе једне цивилизације?

Петар жустро рашири руке: - Тако што ћемо ширити поља у којима се допуњујемо, а не јахати на разликама. Неверица у друге призива једноумље. Тек када се уздигнемо изнад наметнутог, спашћемо се осмог смртног греха.

- Осми... смртни грех? – упита отац Сава зачуђено.

- Да, по Борхесу. Велики аргентински писац је признао при крају живота: «Начинио сам највећи грех – нисам био срећан у животу.»

Игуман Сава резигнирано одговори: - Бити срећан, шта то значи? Заробљени смо фасцинацијама па не видимо суштину, оно узвишено и трајно. Наше реално постојање не препознаје дубљу духовност.

Петар махну водитељу и сачека да се камере окрену ка њему.

- Не познајемо још ни оно што називамо «реално постојање». Знамо за три димензије, познато нам је и време, недавно смо открили још шест мини-димензија сабијених у свету атома... Како оне делују, колико их заиста има, шта ћемо још открити... Томе додајте и случајност. Она се не сме заборавити; онај мали, несташни атом је увек негде близу нас...

Миливој Анђелковић

субота, 06. децембар 2014.

БОГ И НЕСТАШНИ АТОМ (први део)



...

- Хомер и остали – примети Петар - кажу да се богови поигравају са нашим животима и судбинама. Данашњи физичари проналазе несташне атоме који су још у време Великог праска скренули са путање и свет је постао непредвидљив. Зар то није суштински исто: поигравање је непредвидљивост, непредвидљивост је поигравање.



  


Игуман Сава се тешко окрете ка Петру: – Увек када је нека катастрофа или велика несрећа, људи похрле у цркве. Одговор им не даје несташни атом ни наука и научници већ вера и црква. Велике револуционарне промене нису донеле добро – ни револуција у Француској ни потом у Евопи, ни бољшевичка револуција у Русији и деловима Европе – увек су их пратили јахачи апокалипсе: насиље, убиства, пљачке, велико проливање крви. Христос, Богочовек и Месија је алфа и омега, почетак и крај људске историје и оваплоћење свих божанских порука.

Петар жустро приговори: - Наука је увек, па и сада, најмлађа и најстарија, она се непрекидно обнавља...

Игуман Сава одмахну руком: - Наука једну заблуду замењује другом, једног бога другим. Она је увек у праву јер верује у новооткривено. Она је маркетинг нових сазнања, а црква, она је знање. Наука је дете које учи да хода, а црква човек коме је сваки корак добро познат.

Петар климну главом: - Добро речено, оче. Али каква је наука цркве? Није ли то илузија барона Минхаузена? Она када је веровао да ће сам себе извући из блата тако што ће се вући за перчин? Жеља и воља нису довољне. Жеља је сан, воља је метафизика. А блато је... реално...

Из приповетке “Миленијум пред камерама”

Миливој Анђелковић

четвртак, 13. новембар 2014.

НАЈВАЖНИЈЕ ЉУДСКО ОСЕЋАЊЕ И ЊЕНА ДРУЖБЕНИЦА



На почетку света, док су први људи гледали себе и свет са чуђењем, људска осећања и особине још нису биле раздељене. Седеле су заједно, загледале људе и почеле да се свађају која ће коме припасти. 

-          То ћу ја одлучити – самоуверено је изјавила Победа. – Ја сам најважнија...
-          А ја? – упита Успех.
-          Мене си заборавила – љутну се Срећа.
-          А мене нико ни не помиње – изјави Лудост. – Мада само ја знам шта је све ово...

-          Шта ти знаш? – зачудише се сва осећања и особине.
-          Знам да је све ово велика игра. И да зато кроз игру треба да изаберемо најважнију.
-          Како – кроз игру?
-          Овако: ја ћу да жмурим а ви се сакријте. Кога последњег нађем, тај је најважнији.
      
Осећања и особине одмах пристадоше, свака је мислила да ће се лако сакрити од Лудости.
- Један, два, три... девет, десет! Полазим! – избројала је Лудост.  

Одмах је пронашла Лењост која се сакрила иза првог већег камена.
Веру је видела на небу, Успех на врху дрвета и Завист у његовој сенци. Великодушност је сва добра места уступила другима и остала на друму. Лепоту је видела у кристално чистом језеру, а Срамежљивост како  провирује кроз пукотине шупљег дрвета. Таленат је шушкао међу златним класима жита, а Тескоба се видела у ниском жбуњу осушеном на сунцу. Слободу је нашла у даху ветра а Себичност у највећој пећини. Победа се сакрила на врху брда, а Успех одмах до ње. Лаж је видела на крају дуге, а Пожуду и Страст чула у кратеру вулкана. Заборав је заборавио да се сакрије, а Сумња је врлудала около јер није могла да се одлучи које је скровиште најбоље...


Остала је још само Љубав, нигде је није било. Лудост је све поново претражила, остао је још само ружичњак са великим и лепим латицама. Лудост је узела велику грану и љутито ударала па ружама:
- Излази, ако си ту!  
 
Зачуо се болан крик и појавила се Љубав држећи руке на очима: ружино трње их је озбиљно повредило тако да је била слепа.  

Лудост
се освести, заплака и поче да моли Љубав да јој опрости.  
- И да ти опростим, шта то вреди кад више не могу да живим сама?
- Остаћу заувек уз тебе и помагаћу ти – обећа Лудост - само ми опрости... .

 

 Тако је Љубав постала најважније људско осећање, али је остала слепа, па је Лудост прати увек и свуда...

Текст непознатог аутора прерадио
Миливој Анђелковић
        http://www.amika.rs/
        amika@verat.net

петак, 31. октобар 2014.

ГЛАС ИЗ ВАШЕГ КОМПЈУТЕРА



Жеља да се сазна свет, открије најдубљи смисао и прапочетак свега постоји миленијумима. Први који се томе приближио био је Талес из Милета.

Тргујући, брзо се обогатио. Путовао је у Египат и Азију, научио како се граде бродови и мостови, којим путањама круже небеска тела и сву тадашњу аритметику и геометрију...
Талесов наук о важности броја и облика прихватио је Питагора.

Као богати аристократа путовао је да прошири знања у Египат и Вавилон. У Кротону у јужној Италији основао је тајно елитистичко удружење које се бавило математиком, музиком и астрономијом. 


Сматрао је да све уређено бројевима и да је у њима суштина целокупне стварности. Све почива на равнотежи и хармонији, учио је, од њих зависи врлина и праведност, савршеност града  и идеалност државе...
Посматрајући ковача како кује, Питагора је у ритму удараца чекића по усијаном гвожђу препознао ритам бројева, склад музике и хамонију космоса. Ударац се сабира на ударац и ствара предмет – геометријски облик, свет, космос...
Све почива на сразмери и пропорцији, учио је Питагора и скривену структуру света исказао као видљиве бројеве. 

Утврдио је да се све састоји од монада и неограниченог броја дијада... После његове смрти 497. године, његови следбеници су ширили Питагорина учења још читава два века...
Од тада свет се много променио. 

Од писања на песку, плочицама, кожама, свицима и пергаменту дошло се до хартије, књиге, електронског текста и компјутера – електронске машине која све своди на бинарни праелемент. Њихове дијаде 0 и 1 одређују поредак, стварају текстове, облике, слике, покрете, звуке... 

Праелементи преко дијада стварају најсавршеније...

Да, открили смо оно што смо некад давно већ знали... И док куцате на тастатури или кликћете „мишем“ ви сте Питагорин ковач који кује нови облик и ствара свет; нешто невидљиво што постоји као мисао, идеја само у вама - постаје свима видљиво. 

А глас који повремено чујете из вашег компјутера, то је глас Питагоре: све се састоји од монада и неограниченог броја дијада – ова машина, свет, па и ви, неограничени међу свим тим ограничењима око вас...

Миливој Анђелковић


уторак, 21. октобар 2014.

КАКО СУ НАСТАЛЕ ПРИЧЕ



Кад исприча неколико у низу, Господар прича устане, прошета десетак корака и отпије чај од коке.

Једном приликом понудили смо му флашу препеченице. Отворио је боцу, помирисао, попио гутљај и наклонио се враћајући нам је. Показао је своју флашу: ПИСКО са Анда, Перу, писало је на њој.



- Али, реците нам, ко је испричао прву причу. Мислим, пре вас и свих...



Господар прича је искренуо главу као да одгоре, или из даљине, чека превод и одговор и после неколико секунди климнуо главом.



- У почетку приче су причали само богови, а свештеници и пророци су слушали и памтили. То су биле приче судбине.




Када су богови заћутали јер су испричали све приче, или изгубили интерес за људе, свештеници и пророци су понављали оно што су чули. Било је много прича, а они су бивали све старији и почели су да мешају приче, присећају се и додају оно што им се причињавало да су чули. Те приче су само понекад биле праве, приче судбине.



Онда су дошли позвани и самозвани, приповедачи, писци и књижевници. Причали су много прича, из живота, из главе и из свитака, хартија и књига. Трудили су се да привуку пажњу и те приче су биле занимљиве, комичне или необичне, али увек лажне. Од таквих, лажних прича, сачињено је оно што ви зовете књижевност...




-          А то што ви причате, шта је то? – упитао је неко.

-          То? – зачудио се Господар прича. – Знате и сами. То је причање прича.


Миливој Анђелковић



субота, 13. септембар 2014.

КРАТКЕ И НАЈКРАЋЕ ПРИЧЕ НА СВЕТУ

Колико је најмање потребно речи да се напише смислена и занатски коректна кратка прича? Неки тврде десет, други шест, а има таквих прича и од четири речи.


Хемингвеј је аутор једне од најкраћих прича на свету. Године 1992. славни писац научне фантастике Артур Кларк причао је о томе:



Док је Хемингвеј ручао са пријатељима у ресторану, повео се разговор о краткој и најкраћој могућој причи. Хемингвеј је тврдио да је довољно шест речи да се напише целовита прича која има унутрашњу градацију теме и поенту. Остали су тврдили да он претерује и да је то немогуће. Тада је предложио опкладу – да свако приложи десет долара, а он ће написати причу.
 Хемингвеј 1923. и 1950. године...
 
И написао је одмах, на салвети и добио опкладу за ову причу:


For sale: Baby shoes, never worn
 
На продају: Бејби ципелице, никад ношене.


Касније су љубитељи Хемингвеја пронашли вероватни извор ове приче и то из 1910. године, када је Хемингвеј имао 11 година:


А сада следи подужа серија кратких и најкраћих прича која почиње овако:



Najkraca prica proglasena je u zanru SF knjizevnosti i glasi, otprilike:
* *
Poslednji preziveli covek na Zemlji sedeo je u sobi. Tada je zacuo korake.
* * *

Pre vise godina, kada sam definitivno shvatio da, po svemu sudeci, necu uspeti da napisem najbolju pricu u svetskoj knjizevnosti, pokusao sam da napisem (makar) najkracu. Ona je objavljena i sastoji se od neizbeznog naslova i jedne recenice:

* * *
Odgovor

- Kako zovete vasu planetu?

… … …

Ово је само почетак дугачке серије кратких и најкраћих прича које сам – заједно са Александром, још 2003. објављивао на СајберБулевару и које су, на моје изненађење, још увек на Мрежи:





Миливој Анђелковић