четвртак, 13. новембар 2014.

НАЈВАЖНИЈЕ ЉУДСКО ОСЕЋАЊЕ И ЊЕНА ДРУЖБЕНИЦА



На почетку света, док су први људи гледали себе и свет са чуђењем, људска осећања и особине још нису биле раздељене. Седеле су заједно, загледале људе и почеле да се свађају која ће коме припасти. 

-          То ћу ја одлучити – самоуверено је изјавила Победа. – Ја сам најважнија...
-          А ја? – упита Успех.
-          Мене си заборавила – љутну се Срећа.
-          А мене нико ни не помиње – изјави Лудост. – Мада само ја знам шта је све ово...

-          Шта ти знаш? – зачудише се сва осећања и особине.
-          Знам да је све ово велика игра. И да зато кроз игру треба да изаберемо најважнију.
-          Како – кроз игру?
-          Овако: ја ћу да жмурим а ви се сакријте. Кога последњег нађем, тај је најважнији.
      
Осећања и особине одмах пристадоше, свака је мислила да ће се лако сакрити од Лудости.
- Један, два, три... девет, десет! Полазим! – избројала је Лудост.  

Одмах је пронашла Лењост која се сакрила иза првог већег камена.
Веру је видела на небу, Успех на врху дрвета и Завист у његовој сенци. Великодушност је сва добра места уступила другима и остала на друму. Лепоту је видела у кристално чистом језеру, а Срамежљивост како  провирује кроз пукотине шупљег дрвета. Таленат је шушкао међу златним класима жита, а Тескоба се видела у ниском жбуњу осушеном на сунцу. Слободу је нашла у даху ветра а Себичност у највећој пећини. Победа се сакрила на врху брда, а Успех одмах до ње. Лаж је видела на крају дуге, а Пожуду и Страст чула у кратеру вулкана. Заборав је заборавио да се сакрије, а Сумња је врлудала около јер није могла да се одлучи које је скровиште најбоље...


Остала је још само Љубав, нигде је није било. Лудост је све поново претражила, остао је још само ружичњак са великим и лепим латицама. Лудост је узела велику грану и љутито ударала па ружама:
- Излази, ако си ту!  
 
Зачуо се болан крик и појавила се Љубав држећи руке на очима: ружино трње их је озбиљно повредило тако да је била слепа.  

Лудост
се освести, заплака и поче да моли Љубав да јој опрости.  
- И да ти опростим, шта то вреди кад више не могу да живим сама?
- Остаћу заувек уз тебе и помагаћу ти – обећа Лудост - само ми опрости... .

 

 Тако је Љубав постала најважније људско осећање, али је остала слепа, па је Лудост прати увек и свуда...

Текст непознатог аутора прерадио
Миливој Анђелковић
        http://www.amika.rs/
        amika@verat.net