недеља, 09. јул 2017.

МАЛО, МИРНО И СПОКОЈНО МЕСТО

          
          То место је било лепо на посебан начин. На обали мора, а скрајнуто; нема друма, струје, воде. Увече само један фењер, жива мала ватра и тихи, једнолични шум мора. Нема оне класичне, удобне лепоте – зграда, водовод, струја. Разумеш? Ноћ, дрвена викендица и тишина, чује се само како море дише.
          Увече, уз ватру, разговара се са пријатељима, пијуцка шта се има а увек нешто има, пржи се месо на жару. А са стране гори један фењер. Само један, разумеш? Мало, мирно и спокојно место.
          Онда је дошла нова власт, па нова држава, нови ихај порези и морао сам све да напустим. Продао сам за ситне паре, дај шта даш.
          Као да сам откинуо парче себе. Нема више те лепоте.
          Прошле су године и недавно одем да видим шта је сада тамо. Ако може, да га откупим, да вратим макар део оног мира и спокоја.
          Кад тамо, на месту моје викендице – куглана! Бљеште светлости, зује аутомобили, гужва на паркингу, трескају кугле, трешти музика, чак и море нешто гунђа и пени се.


          Све су ми отели, разумеш? И то троструко: и имање, и спокој, чак и сећања. Сада, када на то помислим, прво видим куглану и трескање кугли. Да ли је заиста  постојало то мало, мирно и спокојно место? Или сам само сањао? Разумеш? Шта ти кажеш, шта је то било: отимање или сан?


          Миливој Анђелковић
                         www.amika.rs

Нема коментара:

Постави коментар